Balta, Siniša - Ljubaznost će spasiti svijet
Moj prijatelj vjeruje da ako će išta da spasi ovaj prokleti svijet biće to ljubaznost. I ne šali se, nije takav tip. Takođe, tvrdi da se ona, kao i sve ostalo, usvaja i uči i da svako, ama baš svako pod ovim nebom može (naravno ako hoće) da savlada osnove ljubaznosti.
-Znaš, postoji jedna Sanela, radi kod nas u fondu PIO, to je najljubaznije biće svemira, žena je toliko prijatna i susretljiva da je to čudo, to nisi još vidio...
-Pa jesi joj to nekad rekao? Nisi?
-Paa... mislim... kako sad da... neugodno mi... ne poznajemo se... NISAM.
Moj prijatelj je, kao i uvijek, jedva dočekao da mi pojasni neke stvari. On ne dijeli lekcije, ali voli kada ga saslušaju. Priča mi kako svako ima „svoju Sanelu“, kako svi imamo „onu našu“ tetu u prodavnici ili „onu našu“ radnicu na kasi, „onog našeg“ konobara ili „onog našeg“ radnika na benzinskoj. To su ljudi koje najčešće lično ne poznajemo, a predznak „naš“ dobijaju jer su kulturni(ji), nasmijani(ji), ljubazni(ji) u odnosu na ostale. To pravi razliku, zbog njih biramo lokale u koje odlazimo, ali boji se, kaže, da njihovo postojanje uzimamo zdravo za gotovo i dodaje da je takvih ljudi sve manje. Tek kada ne rade ti „naši“, reći ćemo ljutito „ma bila je ONA DRUGA/ONAJ DRUGI, kad je/ga vidim smuči mi se odmah...“ Jer, uvijek postoji „ona druga“ ili „onaj drugi“, neko manje kulturan, manje ljubazan, neko manje „naš“. Baš je tako rekao.
Moj prijatelj vjeruje da ako će išta da spasi ovaj prokleti svijet biće to ljubaznost. I ne šali se, nije takav tip. Takođe, tvrdi da se ona, kao i sve ostalo, usvaja i uči i da svako, ama baš svako pod ovim nebom može (naravno ako hoće) da savlada osnove ljubaznosti. Dodaje da je BESPLATNO, da nije teško, kaže „ako sam ja ovakav uspio da naučim eej...onda stvarno može svako... ne računam tu vas sanjare i zanesenjake, vas koji ste tobože načitani i elokventni, šatro piskarate, ionako samo filozofirate i pametujete, ništa ne radite. Mislim na svakog čovjeka ponaosob, na bilo kojeg čovjeka, na onog najprostijeg kojeg možeš da zamisliš“, govori polusvečano i nastavlja svoju priču.
Moj prijatelj misli da treba početi od toga što ćete reći „hvala, molim, izvoli“ u kafiću, u busu, u marketu, u pekari. Tako je, kaže, on počeo i nije bilo baš lako kao što bi moglo da se na prvu učini. Bombardujem pitanjima, on uvijek ima odgovore. Priznaje da mu je bilo teško kada mu ne uzvrate, pomalo je i boljelo. Bio je frustriran, razmišljao da odustane, da ne vrijedi i da su ljudi jednostavno stoka. Neki možda i jesu, dodajem. Prećutao je, jer on ljudima ne sudi kao ja, barem ne više. Bio je, priznaje, ponekad bijesan, mislio je da on treba da uči ljude finom ponašanju. Jednom je, kaže, pridržao vrata djevojci koja je izlazila iz kafića u koji je on upravo ulazio, a ona je samo prošla, bez da mu je rekla „hvala“ ili da se barem osmijehnula, ma da ga je pogledala, ništa. On joj je opsovao kulturu ili je ipak bilo nešto žešće, ne sjeća se, kaže. Tek ga je onda pogledala, ali nije ništa rekla, okrenula se i otišla. On je bio zadovoljan. Mislio je da je nešto postigao. Užasno su ga, kaže, nervirala starija gospoda koja bi „iskulirala“ njegov pozdrav u ulici, žestio se kao dijete. Pogađalo ga je kada mu babe u gradskom ne kažu „hvala, sine“ kada im ustupi sjedište. Svađao se sa administrativnim radnicama sa dugim noktima i „poker fejsom“, pitao ko ih je naučio da budu nekulturne, neljubazne i sve sa ne- čega je mogao da se sjeti. Gađao bi ih, kaže, samo da je imao čim i da nije tog stakla koje ih dijeli. One se nisu uzbuđivale, čak bi se i nasmijale. Tada je shvatio da su ipak ljudska bića. Slične situacije ponavljale su se gotovo svaki dan. Moj prijatelj nije odustajao, nije takav tip. Volio je da kaže „ne mogu oni toliko biti neljubazni, koliko ja mogu biti ljubazan“. Da ga poznajete, vjerovali biste mi. Takav inat, takva tvrdoglavost, 'eej, to se ne viđa svaki dan!
I onda jednog dana, kada je najmanje očekivao udarila ga je ljubaznost jača od njegove. Radnica na kasi tržnog centra, jedna starija gospođa objasnila mu je srž stvari. Rekla je kako treba biti ljubazan zbog sebe, jer tako osjećaš, jer si tako vaspitan i jer si tako naučio. Treba biti ljubazan zbog ljudi koji se hrane našom ljubaznošću i kojima je to možda jedina lijepa stvar u danu. I najvažnije, ne očekivati ništa zauzvrat. Tek tada je pravo, tek tada sve ima nekog smisla, rekla je. Od tad je moj prijatelj, kaže, prodisao, oslobodio se i postao „ekstrem u ljubaznosti“. Možete ga vidjeti kako razgovara sa ljudima na stanici dok čeka bus, najčešće o vremenu. Prepoznaćete ga kada uđe u neku prodavnicu i kaže „dobar dan, kako ste?“ i vjerujte, stvarno ga zanima. Konobarima govori „hvala“, čak i ako oni ne kažu „izvolite“, a onima koji kažu obavezno ostavlja bakšiš. Teti u trafici jednom je kupio čokoladu kada mu je rekla da joj je rođendan, a radnicama u pekari karanfile za Osmi mart. Mislite da pretjeruje(m)? Niste ga još upoznali. I dalje ga, kaže, ljudi gledaju čudno jer su se odvikli od ljubaznosti, djevojke sa sumnjom, jer misle da flertuje, babe jer se boje da je lopov, a djeca mu se samo smiješe. On ne haje, savršeno tjera po svom, ljubaznost je njegov način života i druži se, kaže, samo sa istomišljenicima. Onu djevojku koju je psovao nikad više nije sreo, ali kaže da bi isto postupio. Pridržao vrata, naravno.
Gledam ga i mislim da ne možemo svi biti kao on, on je „ekstrem u ljubaznosti“, rekoh li? Svijet tako ne funkcioniše, znam. Okupirani brigama, problemima, svako u svom filmu, nemoguće je da smo svaki dan raspoložene, nasmijane, najbolje verzije sebe, ali možemo i trebalo bi da se trudimo da budemo barem ljubazni. Jednom na dan, pa više puta, pa svaki put. Jer, i svi ti „naši“ ljudi imaju svoje loše dane, a opet to pokriju ljubaznošću. I stvarno ne bi bilo loše da ponekad tim ljubaznim tetama, radnicama, službenicama, konobarima, ljudima oko nas koje ne poznajemo lično, već po svakodnevnom osmijehu, kažemo jedno veliko HVALA. Hvala što spašavate naše dane, a da toga niste ni svjesni. Jer, nakon toliko dana koje su nam spasili, fer bi bilo da i mi njima spasimo barem jedan. Jer, kako kaže moj prijatelj „ljubaznost će spasiti svijet“. Ne misliš li?
-Mislim.
-Onda bi trebalo da potražiš Sanelu i kažeš joj da je... kako si ono rekao?
-Najljubaznije biće svemira. Hoću. Obećavam.