Balta, Siniša "@unica92 je dodala nešto u svoju priču (dio I)"

-Je li tu i ženski ili?

-Jeste, jeste. I muški i ženski… uđeš pa se račvaju…

-Hahah, “račvaju”, otkad to nisam čula… simpatično.

-Hahah, pa da…

-Ni ti ne izlaziš često ovdje?

-Ne. Rijetko izlazim uopšte… drug slavi momačko, pa malo… ti?

-I ja sam sa drugaricama, konačno se skupile… nismo sto godina, pa… malo. Bajdvej ja sam Una.

-Arsen, drago mi je. Čini mi se da ti je ženski slobodan…

-E hvala ti, divan si.

Nije podnosio ovakva mjesta i gužvu. Previše je polovan za izlaske. I realno ne vidi poentu. Više je za stan, cuganje, asocijacije i jutjub. Neku probranu ekipu i zdravu priču. I večeras je tu da ispoštuje ceremoniju, a to je sjebano. Društvo je bilo poprilično pijano, ne bi primijetili da ga nema barem dva sata. Da se vrati, da se naliva pelinom? Da ga grle Denijevi pijani drugovi koje je vidio 3 puta u životu i da kasnije pričaju kako je namćor. Da ga baci na agresivu i onaj njegov mrak. Ma daj. Nije bio siguran da li mu se priča s nekim ili bi radije samo slušao. Takva noć…

-Još čekaš?

-Aha, Izgleda je neko zaglavio…

-Ništa… sretno.

-E Una…

-E…

-Biću tu na keju... tu ispred. Mislim... ono… ako ti se priča…ili...

-Priča! Za 10 minuta na keju? Imaš cigare?

-Ne pušim.

-Oke. Idem po cigare i da se javim curama i tu sam za deset.

-Važi.

Sam je sebe iznenadio ovim uletom. Bio je ulet ili? Volio je kej. Možda je to bio i jedini dio grada koji je volio, on koji se za mjesta ne vezuje. Samo za ljude, objašnjavao je kada ga pitaju, mada ga nisu puno ni ispitivali. Jer realno koga je zanimalo. Na keju su noći uvijek prohladne, a to mu odgovara. I uvijek neko cuga. Čak i zimi. I uvijek šetaju parovi. Odvija se život. I uvijek ima pasa. A on voli pse.

-Čuj ne pušiš, zamišljala sam te sa cigaretom… ovo je za tebe.

-Pelin? Kako si znala da…

-Dupli. Bez leda, bez limuna. Znam ja sve.

-Hvala ti. Ode moje džentlmenstvo… djevojka mi…

-Glupost! Mani me tih balkanskih fora muškarac-žena, nisam željela da pričamo na suvo, zato sam nam ponijela piće… mislim ako nećeš, ja ću.

-Hoću. Hvala. Nego šta reče, zamišljala si me?

-Ha-ha…dobra. Mislim… skontala sam ko si, mali je grad, pisac i to… pa kao kontala cigarete i to. Pušio si pa si prestao ili?

-Nisam nikad pušio. Prezirem cigarete. A nisam ni pisac, nemam ni knjigu… pišem po mrežama… nije to baš…

-Nikad ne bih rekla da nisi pušač. Znači prezireš nas pušače?

-Ne pušače, samo cigarete.

-I da, to što reče, ne čini te knjiga piscem… znaš? Koliko ima budala tu po gradu… skupe pare, nađu izdavača, plate sto maraka nekom senilnom recenzentu koji će reći da je to “vrhunac stvaralaštva” i paf… objave knjigu. Nađu neke pijane olupine da trkeljaju na promociji i eto ga. Umjetnici. A rime prava-zdrava-lava. Plus, pisanje je najjeftinije, ne treba ti baš ništa od opreme, kontaš? A da ne govorim da ne čitaju ništa, zvoni koliko su prazni!  I sad su oni pisci, šta? Tu po gradu. A ti nisi?

-Pa po mjerilima današnjice - jesu.

-Koje današnjice? Misliš provincije? Ma jebeš provinciju, mjerila… kakva mjerila, čija? Nastavi po svom. Eto, po mojim mjerilima si pisac i šta ćemo sad?

-Hah. Hvala ti. Divna si, znaš?

-Ma nisam, ne poznaješ me. Negoo.. piši, a knjiga će doći. Za pet, deset godina, nebitno. I da, te tvoje kratke priče, pjesme… čitala sam nešto… sviđa mi se, pogotovo ženski likovi, realno gađaš... ali…

-Ali?

-Nekako mi sve imaju srećan kraj… mislim ne sad ono srećan, srećan… kako da kažem, jebi ga nisam stručna, ali uvijek nekako završiš blagim optimizmom… pozitivom… to…

-A to je loše?

-Pa nee, ali nekako mi…

-Nerealno?

-Ne, nee… realno je, ali… ne znam kako da ti kažem… ma zanemari… šta radiš u životu osim ŠTO SI PISAC?

Svidjela mu se. Možda još kod wc-a. Da nije, zašto bi je uopšte pozvao. Godinama nije uletio tako nekome. A u svom gradu, nikad. Pod blagom svjetlošću mogao je jasno da je vidi. Zdravo se smije, ima frćkavu kosu, tek malo šminke. To je uvijek gotivio kod žena. Fino priča, oštra je, direktna. To ga je uvijek obaralo. I nikad nije vidio ženu koja ljepše drži čašu pelina. Sada više nema dileme. Više mu se slušalo, nego pričalo. Slušala mu se ona. Ovakva. Takva noć.

-Uporna si s tim. Nisam pisac. Ako baš hoćeš, profesor sam. S tim da nikad nisam radio u struci. Radim od 7 do 3, kao i svi drugi. Prodaja. Privatna firma. Sastanci, mejlovi, prezentacije. Nužno zlo, koje plaća račune…

-Pisac si! Iii profesor! Čega?

-Engleski.

-Aaa, fino. To je ona fora “aj reci nešto na engleskom”, aaaa. Nikad nisi radio u školi? Što?

-Ne. Kakav sam i kakva su vremena, mislim da bih sagorio, spalio, udario nekoga…

-Od djece?

-Od roditelja, hah.

-Hhahaah, u pravu si.

-A ti? Šta je s tobom?

-Ja? Slično. Radim tu u Studiju, web dizajn i sve ostalo što ima veze sa dizajnom. I što nema. Nije da volim, radim rutinski, kolege tripuju da sam bogznakako kreativna, zamisli. Kreativna u ovom selu, a-ha.  Al’ dobro plaćaju. Imam za režiije, hranu i hranu za Arona…voliš pse?

-Volim.

-... i tako ostane nešto za dobru knjigu i nešto sa strane, za bijeg, za Irsku, zamišljam kako bježim tamo sve češće… a žao mi mojih kao…i prijatelja, a i kako Arona da povedem? U suštini laka sam za održavanje, znaš kako kaže Ana kod Kapora?

-Znam.

-i da… radim nakit, nemoj se smijati, vidim te… unikatni molim lijepo…

-Kao Una pa unikatni, to?

-HA-ha, smiješno. Od tebe sam očekivala bolje. Pao bi na dupe da vidiš kako sam Klimta uradila! Na šnali! A ti se sprdaj…

-Ne sprdam se, smijem se kako pričaš. Simpatično mi. I baš bi volio da pogledam radove…

-i naručiš nešto…

-Nemam kome pokloniti.

-Eis, pa imaš valjda nekoga… vi pisci uvijek imate nekih žena.

-Nisam pisac, pa nemam ni žena.

-Ti si pisac samotnjak. I da, sviđa mi se što govoriš “simpatično”, ljudi su totalno zaboravili tu riječ. Sjećaš se onoga “imaš li simpatiju”, eej. Simpatija, čovječe, to je bila institucija. Ako nemaš žena, imaš li ti simpatiju? Ko su one o kojima pišeš? A, pisac?

KRAJ PRVOG DIJELA

Autor: Balta, Siniša

Fotografija: Julie Kwak