Nasmijani Namćor preporučuje: Ivan Tokin – „Najnormalniji čovek na svetu“
Kada u moru sujetnih autora pronađete nekoga ko u svojoj biografiji smještenoj na koricama ovog izdanja (SamizdatB92), otvoreno i bez trunke samodopadljivosti osim godine i mjesta rođenja, iznosi kako je, između ostalog, radio kao konobar, šanker, prodavac čokolade, programer i pomoćnik zidara, te kako trenutno „živi u Beogradu i nada se najboljem“, automatski poželite da ga upoznate, popijete koju, čujete šta taj čovjek ima da kaže ili, još bolje, napiše. Roman „Najnormalniji čovek na svetu“, Ivana Tokina, priča je o običnom, stvarnom čovjeku, blagom prestupniku, koji između policijskih saslušanja vodi sasvim normalan život obojen svakodnevnim borbama, najviše sa samim sobom, naravno.
Međutim, on uspijeva da radi i zaradi, prošeta psa ili bolje s psom, popije i propije, da kvalitetno porazgovara i da se šmekerski potuče, pa čak i da se zaljubi u Pravnicu. U pozadini je Beograd, tu su i jedan splav i jedan gazda, jedna djevojčica i jedan naglašeno emotivan taksista. Tu je i jedan stari stan, tu su i stare fotografije jedne porodice koje više nema, sa kojima naš (jer to od prvih stranica automatski postaje) „najnormalniji čovek na svetu“ razgovara. Tu je i jedan životni priručnik pisan rukom predaka, koji nudi kratke i precizne odgovore, ali koji ima dosta neispisanih stranica koje tek treba popuniti. Zato Ivan Tokin, zato „Najnormalniji čovek na svetu“!