Balta, Siniša - Pratiš priču?
-Ako popijem još koje počeću mračiti i… neće ti se svidjeti. Ne radim ovo često, znaš?
-Nije poenta da mi se svidi, nego da kažeš šta te muči. Ne poznaješ me. Ništa ne gubiš.
-Istina. Da te poznajem, vjerovatno ne bih ni pričala.
-Otvori limenku i počni. Imamo sve vrijeme ovog prokletog svijeta.
-Ne sjećam se kada sam posljednji put ovo radila. Stvarno. Unaprijed se izvinjavam ako zalutam u patetiku.
-Nećeš. Samo pričaj. Slušam te.
Slušaš me? Nerealno skroz. Uglavnom... pratiš priču? Znaš... sve počne sa onim „ona je zrelija od svoje generacije“, a to u startu ne vuče na dobro, ako mene pitaš. Stvara neki obrazac, neki okvir ponašanja, kalup, okove. Neki minus u startu. Onda kažu „ona je preozbiljna za svoje godine“, a ne vide da su oni to napravili od mene. Kontaš, svi oni? Tretiraju te kao odraslu osobu, a ti si još dijete, ali u potpunosti DIJETE. Znaš ono „ti si već velika, ti shvataš“, a ja potvrdno klimam glavom dok se moji vršnjaci još uveliko igraju igračkama, kontaš? Čujem ih kako od osnovne govore „ma za nju je lako, ona se snađe, za nju se ne sikiramo“. I onda krene. Pa prva ljubav, pa prvi raskid, pa rušenje svijeta, znaš kako ide? Zatvorim se u sobu, stavim slušalice, plačem u jastuk. Sve što sam od njih čula bilo je iz druge prostorije, kontaš? Šapuću nešto kao „ona je jaka, pušta tu neku čudnu muziku, čita te knjižurine, trenira karate, preživjeće“. Naravno da hoću... i jesam... ali... kontaš? Klinka si, možda bi eto... pričala. Nekome. Nešto. Pričala. Počnu roditelji, rekoh li, nastave nastavnici, prihvate drugarice i drugovi. Tako to ide. Uzme maha. (Sa)slušaš, čuješ, razumiješ, savjetuješ. O sebi ćutiš. Srednja, faks, prijatelji, drugovi, kolege. Slušaš. O sebi ćutiš. Drugima glumiš psihologa, psihijatra. O sebi ćutiš. Da, da, dešavalo se da neko i pita kako sam. Nekoliko puta. Nisam stigla ni da odgovorim... a čula bih „da, da...nego, znaš šta mi se sinoć desilo?“. Ne znam. Reci. I tako u krug. Tada sam mislila da to tako treba. Pratiš priču? Tako kao funkcionišu odnosi, valjda onaj ko je karakterno, emotivno jači sluša onog ko je slabiji. A ja sam kao ta jača i samim tim nemam pravo da pričam o sebi, kontaš? Tako sam to shvatala. Bistro, nema šta. Ej, pa i te veze u kojima sam bila. Tek tu. Mislim da sam bila veće muško od svih njih. Nosi sve to, pričaj, popravljaj, prepravljaj, prevaspita(va)j! Znaš ono, Supermen? Uvijek tu, uvijek rješenje za sve, uvijek spasiš stvar! Samo pozovi i tu sam. A ti izvoli, koristi me, podrazumijevaj me, uzimaj me zdravo za gotovo, posluži se, samo naprijed. Ja sam tu samo za vas! Ono „ne znam šta bih bez tebe“, ono „ti si moja jaka žena“ i slično. Još me pomazi kao kera i dobro je. Tjeraj dalje. Kasnije, ako samo jednom nisi na visini zadatka, prorade kompleksi. Počnu da ujedaju, dođe ono „lako je tebi, ti ne znaš kako je...“ ili ono „ti nemaš probleme“. Pa nemam, da! Otkud mi?! Ne pričam o njima, sama ih rješavam, ne davim tebe s tim, znači automatski ih nemam! Bravo, kreteni! Tada bih se povukla. Nema nazad! Onda „klasik stori“, kajanje, shvatanje šta su izgubili. Možeš misliti. „Vrati se, sve će biti drugačije“ i slične gluposti. Poštedi me. Mislim, ne falim vama ja, već slušalac, savjetodavac, personalni asistent, menadžer, psiholog, psihijatar! Kasnije bi pričali kako sam arogantna, samoživa, sebična i, zamisli ironije, kako nemam sluha za njihove probleme. Bravo! Tačdaun! I opet bravo, kreteni. Zato se nikad nisam vraćala. Zato sam već godinama solo. Zato se, kažu, nikad neću udati i ostariću sa hrpom mačaka. Ha-ha. Smiješno. Usput, mrzim mačke, volim pse. Pratiš priču? Pa smrt, eej! Najbolji drug mi je poginuo kada sam imala dvadeset jednu! Misliš li da je iko sa mnom razgovarao?! Ono... baš pravo... RAZ-GO-VA-RAO?! Roditeljski, prijateljski, drugarski, ikako?! NE. Kao nisu se usudili, kao nisu znali kako da počnu, eej! Znaš ono kao „ti si uvijek s nama pričala kako da mi tebi...priđemo.“ Pa ne znam stvarno, recimo sa onim „kako si?“, nije to toliko teško, kao što izgleda. Ali, NE. Bolje ono „mislili smo, ali... nismo znali šta da ti kažemo“, ej! Ma bravo, doktori! Uostalom, ZAŠTO LJUDI MISLE DA JE UVIJEK POTREBNO NEŠTO REĆI? Puno veći majstori od tebe, obični, mali, jadni čovječe, nisu našli prave riječi za neke situacije! ZAŠTO MISLIŠ DA BAŠ TI TREBA DA IH NAĐEŠ?! Nekad možda treba da ćutiš i slušaš. Kad završim da me zagrliš i opet da ćutiš. Biće oke, biće bar malo bolje, biće... ali NE, bolje ne uraditi ništa, bolje ostaviti zid ćutnje. Što je sigurno, sigurno je. Zašto bismo se umarali i trošili. Tjeraj dalje. Ali, za sve sam sama kriva, znaš? Užasno loše biram ljude oko sebe, pa onda ponekad napravim čistku, pa nađem nove, ubrzo onda opet bude isto. Do mene je, rekoh li? Unosim se previše u ljude, osvajam na juriš, pretjerujem. Znaš, nikako da zastanem, da malo promislim o sebi. Znaš ono da ipak nemam bezgranične resurse, nepresušnu energiju, kontaš? Totalno samoubilački. Pratiš priču?
Onda taj mit o toj mojoj silnoj, nadljudskoj snazi! Ma daj. Imam jednu (polu)drugaricu, kaže „da sam ja upola jaka kao ti, osvojila bih svijet“. Mislim... kad bi samo znala šta je sve iza ogledala, ej! Kada bi znala za mrakove u četiri zida, noći u kojim ne znam šta bih sa sobom, razna ludila. Konstantu usamljenost uprkos masi ljudi oko mene. Totalnu autodestrukciju! Smiješ se, a raspadaš se! Pričaš sa drugima, a sa sobom ne znaš! Ne pokazuješ slabosti, jer si samo jaka potrebna drugima! Svi od tebe očekuju da si uvijek najbolja verzija sebe! Nemaš pravo da se isključiš! I za sve to si kriva sama, a ne umiješ drugačije! Vjeruj mi, ne želiš to, draga moja (POLU)drugarice! Pratiš priču? Mater mi često kaže „ti bi jurišala na vojsku sama“. Ej! Koju vojsku, mama? Mislim, ne kažem da ne bih, ali ne mogu baš uvijek SAMA, kontaš? Kažu „ona je jaka, preživjeće“. Hoću. Kažu „ne brinem se ja za tebe, ti ćeš se snaći..“ Hoću. Kažu „izvući ćeš se ti!“ Pa dobro ljudi, HOĆU! Ali, to ne opravdava vas koji me nikad ne pitate kako sam, koji me ama baš nikad ne slušate, ej! Čovječe, pa mogu ti na prste nabrojati svega nekoliko puta kada su me pitali kako sam, ali ono stvarno pitali, a da ih zanima. Da slušaju, da stvarno slušaju, kontaš? U tome je sva filozofija! Pratiš priču?
I tako... za ove koji mi se kao dive ili me se boje, đavo ga znao, bila sam „žena-zmaj“, pa „žena-lavica“, pa „žena-ratnica“, pa „žena sa mudima“, pa ne znam šta sve nisam bila. Za neke i „žena-zmija“, kontam. A za njih me tek zaboli. Meni je to sve ponekad smiješno, onda kada nije tužno. Ja samo gledam da ostanem normalna u ovom svemu, da ne iznevjerim sebe i, eto, da me ponekad, eto, neko kvalitetno (sa)sluša. Da poskidam sve štitove, filtere...znaš ono... bez šminke... taj fazon? Da se potpuno ogolim. Da imam ispade i izlive. Da se sjetim svake nepravde na ovom svijetu, svih gubitaka, pokidanih odnosa, propalih pokušaja, propuštenih šansi, udaljavanja bez razloga, rušenja svjetova, prolaznosti. Da urlam protiv svega i svakoga, da vrijeđam, da psujem, da vrištim, da plačem, potom da se smijem, s razlogom ili bez razloga. Da se izduvam, rasteretim, da se oslobodim...
-Ovako kao sad?
-... da... ovako kao sad! Da...da... i znam... ne znam više šta da... ti si... HVALA TI!
-Ma na čemu? Ništa još nisam ni rek...
-...i ne moraš! Slušao si, al' stvarno... SLUŠAO SI.
-Onda ostaje samo da te zagrlim.